Ovakva vozila su po pravilu jako lepa, vredna i retka, tako da se često postavlja pitanje da li su zaista i postojala. Čak su i sećanja savremenika maglovita, a ti modeli u jednom momentu prelaze u ezoteriju dok se o njima pričaju priče sa prizvukom mita. Automobili koji žive u tom magičnom prostoru su san mnogih a java samo malobrojnih, bogatih i dovoljno srećnih da u svom posedu imaju jedan od automobilskih bisera, koji su u svoje vreme ostavljali javnost bez reči.
Čuvena italijanska fabrika sportskih automobila, Ferrari, u svojoj istoriji je imala mnogo legendarnih modela. Sa današnje distance, možemo slobodno reći da nisu baš svi zaslužili ovaj status ali je snaga imena tolika da je i te mediokritete proglasila klasičnim. Ipak, u moru zvučnih imena, jedno od njih zahteva izuzetno poštovanje, Ferrari 250 GTO iz 1962. godine.
Ovaj model je neka vrsta ?svetog grala? automobilske kulture. Način na koji je stvoren i na koji je ?živeo? kao i brojne titule vezane za ovo ime, ga čine večnim. Kako god, sve počinje krajem pedesetih godina prošlog veka, kada je Ferrari bio samo jedna od brojnih slavnih ?štala? na tržištu. Kompanija koja je imala dobre automobile, mnogo trkačkih uspeha i harizmatičnog vlasnika, predsednika i ?spiritus movmens? iza propetog konjića na grbu. U to vreme, pobede na stazi su bile neraskidivo povezane sa pobedama na tržištu, a Ferrari ih je imao dosta. Međutim, drumski modeli su pomalo kaskali, jer je većina sredstava i truda koncentrisana na trkački program. Logično, ovakva situacija je imala za rezultat slabiju prodaju koja je dovela Ferrari u krizu iz koje je jedini put bio novi, bolji i interesantniji modeli.
Enzo Ferrari, koji je ustvari najviše želeo da stvara bolide i trkačke automobile, je zamislio novi model kao rasan sportski kupe neskrivenih takmičarskih gena. Mislio je da ako ljudi toliko poštuju i vole uspehe sa staza da će se odlučiti i da kupe automobil koji sve to donosi na ulicu. U tom cilju, odlučeno je da se najbolja tehnika koju je Ferrari tad posedovao kompilira u jednom automobilu.
Dve najkarakterističnije osobine novog modela su bila delo dva čoveka. Karoserija, večnih oblika i linija je rad čoveka po imenu Sergio Scagletti koji ju je stvorio u aluminijumu, podarivši joj čvrstinu i lakoću, dok je motor, delo Vittoria Jana, genijalnog inžinjera koji je ovom Colombo V12 agregatu i podario veliku snagu.
Neposredno pred predstavljanje novog modela, Enzo Ferrari je pribegao jednom triku. Želeći da se automobil što pre dokaže na stazi, potpuno su zaboravljena pravila FIA-e koja propisuju najmanje 100 proizvedenih primeraka koji su uslov za učešće modela u GT klasi. Da bi izbegao proizvodnju do zadatog broja, novi model je jednostavno nazvan 250 GTO (grand tourismo omologato) ne bi li se povezao sa već postojećom 250 GT serijom koja je zadovoljavala kriterijume FIA-e. Ova ?dosetka? je uspela i FIA je poverovala da se radi o trkačkoj verziji serije 250 GT, a ne o posebnom automobilu, što je 250 GTO i bio.
U svakom slučaju, 1962. godine je počela proizvodnja modela Ferrari 250 GTO. Automobil je razumljivo bio izuzetno skup, a cena od 23.000 dolara je odgovarala samo izuzetno materijalno situiranim ljubiteljima. Tehničke karakteristike su za ono vreme bile vrhunske. Srce automobila je činio fantastični V12 motor, zapremine 3 litre od 300 KS. Sa ovim agregatom, ubrzanje od 0 do 100 km/h je iznosilo 6,3 sekunde, a maksimalna brzina je bila, visokih, 285 km/h. Pogon je bio na zadnjim točkovima na koje se snaga prenosila preko petostepenog manuelnog menjača.
U enterijeru nije bilo luksuza na koji su vlasnici modela Ferrari do tada navikli iako je sve bilo izrađeno od vrhunskih materijala. Neskrivena trkačka priroda ovog automobila je diktirala dizajn i unutrašnjosti.
U vožnji, 250 GTO je ostavljao, one dovoljno srećne da ga provozaju, bez daha. Ogromna snaga i brzina u kombinaciji sa prelepim dizajnom i fantastičnim zvukom motora, su plenili sve one koji su imali prilike da mu priđu. Sa druge strane, 250 GTO je bio i dovoljno upravljiv i stabilan da se mogao koristiti i svakodnevno, naravno uz poštovanje snage koja je vrebala ispod aluminijumske haube, mada je ipak zahtevao istančane trkačke instinkte. Ta osobina ga čini i jednim od poslednjih pravih univerzalnih sportskih automobila.
Međutim, za većinu publike, 250 GTO je jednostavno bio nedostižan. Oni koji su mogli da ga plate, najčešće su verovali (sa pravom) da nisu u stanju da ga voze kako i treba. Zbog toga su kupci ovog automobila bili mahom profesionalni trkači ili bogati amateri i ?gentleman racers?, odnosno oni koji su tačno znali za šta daju toliki novac. Ovaj trend se uvideo odmah po početku produkcije, a Enzo Ferrari se pomalo razočarao kada je shvatio da će zbog toga, broj napravljenih primeraka biti mali.
Stvoren za takmičenje, 250 GTO se na stazi i najbolje osećao. Zahvaljujući svojim karakteristikama, ovaj model je ostavrio kratku, ali i jednu od najsjajnijih trkačkih karijera u automobilskoj istoriji. Čuvena je i priča o tome kako je 250 GTO pobedio na svakoj trci na kojoj je i učestvovao. Ipak, taj sjajni bilans nije apsolutan, jer je reč o zvaničnim nastupima fabrike. Nema sumnje da su i pojedinci i privatni timovi uživali ogroman uspeh. Tokom, dve godine svog života, kako na stazi i na ulici, ovaj model je osvojio sve titule u klasama u kojima je mogao da se takmiči. Tako da je bio dvaput GT šampion, dva puta pobedio na Sebringu i Nirburgringu, u klasi na Le Mansu i čak na čuvenoj trci Tour de France.
Početkom 1964. godine, Ferrari predstavlja osveženi 250 GTO. Razlika u odnosu na prethodnika je bila u dizajnu karoserije koja je modifikovana u skladu sa zakonima aerodimanike, a sve u cilju veće brzine na kružnim stazama. Ova serija se prepoznaje po dužem i drugačijem prednjem i zadnjem delu vozila, kao i po jednako uspešnoj trkačkoj karijeri.
Ipak, nakon nepunih dve godine produkcije, 250 GTO je ugašen. Mala prodaja i velika specifičnost samog modela kao i početak razvoja automobila sa centralno postavljenim motorom (250 LM) su bili presudni. Na kraju svog kratkog, ali izuzetno dinamičnog života 250 GTO je proizveden u samo 40 primeraka od kojih su 33 komada prva serija, dok su ostali pripadali seriji 2. Interesantno je da je 31 primerak napravljen sa volanom na levoj strani, a da je samo 23 imalo crvenu boju i to nijansu zvanu ?rosso china? (kinesko crvena). Od ovog malog broja, velika većina je sačuvana mada su neki primerci uništeni u udesima na trkama.
Tokom godina, ovaj model je među poznavaocima bio konstantno popularan, ali i retko viđan. Vlasnici ovog modela su svi bili upoznati sa unikatnim karakterom ovog automobila, pa je prema tome čuvan i cenjen. Sredinom devedesetih godina je još jednom došao u centar svetske javnosti kada je 250 GTO oficijelno postao i najskuplji automobil na svetu. Anonimni američki kolekcionar je na aukciji u Las Vegasu platio 15.000.000 dolara za jedan crveni GTO iz 1962. godine! Ultimativna potvrda vrednosti ovog automobila, ali i nepotrebno visoka cifra koja zaista nema smisla.
Ipak, ovaj automobil je možda bolje samo želeti, idealizovati i diviti se hrabrosti, talentu i idejama konstruktora. Zamišljati legendarne trkače i čuvene staze, od Le Mansa do Laguna Sece, gde su se vodile prave automobilske bitke u kojima je pored benzina i ulja prolivana i krv. Automobil stvoren idealima brzine, snage i prestiža je i ideal automobila koji tako pobeđuje vreme i postaje večan.
