Polazak iz Bloka zakazan za 6. oktobar, stvari spakovane i sva dokumenta spremna. Automobil koji će nam narednih 19 dana biti druga kuća je Toyota RAV4 2.2 dizel 2007. godište sa nekih 40-ak hiljada na satu. Iako sam veliki hejter dizela, ovo je bio sasvim solidan izbor za predstojeći put.
Prva stanica: Kurtea de Arges, Rumunija. Malo mesto u južnom podnožju Karpata i početna tačka za put koji je Klarkson nazvao najboljim putem na svetu - Drumul Naţional 7C Transfăgărăşan
Spavanje u hotelu u Kurtei i rani polazak na sever sutradan. Već preko 1000m nadmorske visine vreme postaje maglovito i ne ostavlja nam previše prostora za uživanje u pejzažu. Uz činjenicu da je RAV4 potpuno pogrešan auto za brze planinske puteve, vožnju kroz Karpate ne bih mogao nazvati nezaboravnim iskustvom.
Severno od Karpata vreme se razvedrava i regionalnim putevima nastavljamo ka granici sa Ukrajinom do koje stižemo oko 1830 local. Putevi kroz Rumuniju su pristojnog kvaliteta bez primetnog prisustva saobraćajne policije.
Plan je bio da se do kraja tog dana stigne u Kijev. Na papiru je izgledalo realno, ali u praksi baš i ne. Spora vožnja kroz Rumuniju, očekivana birokratska sporost na granici i loši ukrajinski putevi dodali su nekoliko sati na ionako nategnuta vremena tako da u hotel u Kijevu stižemo tek oko 0330.
Taj južni deo ukrajine nismo uspeli da sagledamo jer je već pala noć. I pored 4 GPS uređaja, na dva mesta smo na očajnom ruskom pitali lokalce za pravac, čisto da potvrdimo da se krećemo u pravom smeru i ljudi su bili veoma raspoloženi da pomognu. +1 za slovensku braću
Rumunsku vinjetu smo platili oko 4 evra, a u Ukrajini nema putarine.Hotel, kako se ispostavilo, i nije baš bio hotel u pravom smislu te reči (
), ali je bar bilo jeftino...Pred nama su bila dva dana u Ukrajini i trebalo ih je kvalitetno iskoristiti...
Da pišem dalje ili smaram?
U posebnom objektu je izdvojena spomen-prostorija koja priča o događajima iz intervencije SSSR-a u Avganistanu.
Uveče smo prošetali po gradu, švercovali se u GSP-u, a neki alkos je pokušao da mi proda lubenicu ( 
). Za hard core ljutitelje sovjeCke ere, Minsk je must see.
), pravimo nekoliko fotografija čuvenog prelaza između Istočnog i Zapadnog Berlina i peške obilazimo ostatak centra. Jedan kilometar dalje je lokacija na kojoj se nalazio Führerbunker, gde je Führer proveo poslednje sate. Odličan opis tih poslednjih dana možete videti u filmu 
, a to sam shvatio tek nakon plaćenog parkiranja u centru Luksemburga. Toliko sam odlepio da nismo ni izašli do grada već smo odmah krenuli nazad. Koliko se sećam, u pitanju je nekih 60Km. Već je pala noć pa smo pratili GPS log kako bi našli mesto na kom smo stajali, drugačije bi teško i uspeli. Od torbe naravno, ni traga ni glasa, ali nisam imao šta da izgubim pa sam pozvonio na vrata ljudima koji žive na toj "farmi". Iskreno, iznenadio sam se što su mi uopšte otvorili vrata, ali bili su vrlo ljubazni. Ja stvarno nemam pojma kako, ali u tom trenutku mi se vratila lekcija nemačkog iz osnovne škole i iz mene je samo izletelo: "meine kleine schwarze tasche?" 
